Како је у Брозовој Социјалистичкој Југославији настајала самостална хрватска држава. Епилог суђења био је крвав. Петорица су осуђена на смрт, а седморо на вишегодишњи принудни рад.
У једној од многих домументарних серија, посвећених имену и делу Јосипа Броза Тита, које разни телевизијски канали неуморно врте, недавно се као сведок појавио незаобилазни Стипе Месић. Хвалећи Брозов допринос настајању савремене хрватске државе, овај превртљиви политичар је не трпнувши изговорио: "Да није било Тита и његовог покрета, после Другог светског рата Југославија би остала монархија, а врховни командант те државе био би Дража Михаиловић. То би истовремено значило да би трећина Хрвата била исељена, трећина побијена, а трећина покрштена".
Ова, у низу порука које стижу из Загреба, врхунац је лицемерја, не само што стиже од човека који је испунио свој "повјесни задатак" и поносно саопштио да Југославија више не постоји, већ што цитира реченицу коју су изговарали доказани злочинци. Његова луцидност се свела на то што је само заменио објект, па је уместо Срби изговорио Хрвати. У његовој импрегнираној подсвести очигледно доминирају хрватски национални програми, у којима је он, бар у једном, и учествовао, који су се заснивали управо на плану "трећину Срба побити, трећину иселити, трећину покрстити" и који је готово и реализован. Наравно, ово није био случајни егзибиционизам човека који је мењао партије и убеђења, већ саставни део вишегодишњег и свакодневног тровања младих људи о пљачки Хрвата и Хрватске и промени слике о ономе што се збивало током прошлог века.
Вељко Кораћ, Љубо Вујичић, Драгић Бунчић
ХРВАТСКО ПИТАЊЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ
Хрватским првацима је од самог оснивања заједничке државе било јасно да нема опстанка Југославије без решавања хрватског питања. И нису крили које је то решење. Анте Трумбић, члан Југословенског одбора, већ почетком двадесетих година рећи ће да је улазак Хрвата у заједничку краљевину само први корак ка самосталној Хрватској.
И у Брзовој Југославији није било другачије. Публициста Перо Симић, истраживач живота и дела Јосипа Броза, пронашао је документ о искључивости хрватских руководилаца још на Вису 1944, када највећи део Хрватске није још био ослобођен и где се слободно вијорила шаховница Анте Павелића. Већ крајем септембра те године године адвокатски приправник Првослав Васиљевић, шеф прес-бироа Повереништва за информације у Титовој привременој влади, упутио је писмо Миловану Ђиласу, у коме се жали на хрватског песника Владимира Назора, председника Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске. Назор је, 27. септембра упао код Васиљевића и бахато питао ко уређује Билтен Прес бироа, а када је добио одговор, по наводима из Васиљевићевог писма, Назор је строгим гласом рекао:
- Ја сам те позвао да разговарамо о једном веома важном питању, преко кога ја као Хрват и председник хрватске државе не могу да пређем ћутке. Ви сте у Билтену завели језик београдске чаршије, ви га намећете и поред тога што се налазите на територији хрватске државе. Нас Хрвате то вређа и ми нећемо језик београдске чаршије. Док сте овде на нашој територији имате да пишете хрватски, а кад одете у Србију пишите и говорите како год хоћете, мене се то ништа не тиче - саопштио је Назор.
ДИСКУСИЈА О ЈЕЗИКУ
Васиљевић му је, такође, према наводима из писма Ђиласу, одговорио:
- Ми смо водили рачуна о језику, јер то сматрамо веома важним питањем. И дискутујући принципијелно о томе, другови Рибникар и Ђилас рекли су нам да језик у свим нашим издањима има да буде и хрватски и српски. Наиме, преводиоци Хрвати преводиће текстове хрватским језиком, а Срби српским језиком. Тај принцип равноправности српског и хрватског језика брижљиво спроводимо у раду, а колико водимо рачуна о томе, нека послужи као доказ то што имамо и посебног лектора за хрватски језик - пише Васиљевић. - Као што сте видели, код нас има и Срба и Хрвата, чак Хрвата више и није тачно да ми у Билтену намећемо само српски језик или језик београдске чаршије, као што га ви зовете, већ има и хрватских текстова. Не можемо да тражимо од Срба да пишу хрватски, између осталог и због тога јер они тај језик не знају.
На то је, према наводима Васиљевића, Назор рекао:
- Не може више тако да буде. Док сте овде, на територији Хрватске, имате да пишете хрватски. Све што из Хрватске излази и у њу улази, има да буде на хрватском језику. Ко не зна хрватски, не може ни да ради код вас - рекао је Назор.
ОТВОРЕНИ ОБРАЧУН СА СРБИМА
Пар месеци раније, када су озеленеле кордунашке шуме руководство КП Хрватске, на челу са Андријом Хебрангом и Владимиром Бакарићем креће у први отворени обрачун са српским живљем. Почиње Кордунашки процес, "црна кутија" историје крајишких Срба прошлог века. Скоро полувековна непомућена владавина КП Хрватске није дозвољавала да се добије поштена слика тог времена. Појединци који су то покушавали морали су да заобилазе низ моралних и интелектуалних замки.
Зашто је изабран Кордун да се баш ту искаже моћ нове комунстичке власти. Још од краја 1941. године био је углавном слободан. Ни окупационе снаге, а још мање оружници Независне Државе Хрватске нису имали приступ тој територији.
А тај простор је био довољно велик и са бројним становноштвом да је било сасвим природно да се успостави нова власт и да се организује живот људи у ратним оквирима. Идеји да се оснује "Одбор народноослободилачког фронта Кордуна" први се супротставља Владимир Бакарић, тада комесар Главног штаба Хрватске. Основна идеја хрватских комуниста је била да се Кордуном не може владати из Војнића већ из Загреба.
"ВЕЛЕИЗДАЈА" СА КОРДУНА
Страх од федерализације Хрватске показан је на делу. Најугледнији људи са Кордуна оптужени су за велеиздају, да су неустановљених дана 1942. и 1943. године и током 1944. на Кордуну, углавном у Војнићу и његовој околини, у више наврата злонамерно распиривали нерасположење и незадовољство према стању створеном народноослободилачком борбом, неистинито приказивали тековине НОБ, а нарочито истицали да Партија тражи превише жртава од народа. Затим да су говорили да је народноослободилачки покрет, наводно "протусрпски и великохрватски", да се према Србима поступа безобзирно, док се према Хрватима поступа обазривије, да су Срби на ослобођеном подручју Хрватске запостављени, прогањани и потлачени.
Епилог Кордунашког процеса је био застрашујући. Оптужени Вељко Кораћ, Илија Жегарац, Љубо Вујичић, Милан Момчиловић и Марко Мркић осуђени су на смртну казну стрељањем. Драгић Бунчић, Душан Балчин, Милица Вујичић, Милић Напијало, Мелан Напијало, Јово Балчин и Љубо Мартиновић осуђени су на вишегодишњи принудни рад и губитак грађанских и политичких права.
Последњи озбиљан покушај да се заустави погубна политика према Србима у Хрватској забележен је 1950. године. Схвативши суштину комунистичке идеје у новој Југославији, односно Хрватској, тројица министара у Влади у Загребу, Срби Раде Жигић, Душко Бркић и Станко Опачић Ћаница отворено постављају питање због чега се у обнови запостављају крајеви са већинским српским живљем, а у којима је био најјачи партизански покрет. Хрватска страна, на чијем је челу опет Владимир Бакарић, одбија било какав разговор. Тројицу министара Срба проглашава информбировцима, великосрбима, и разбијачима братства и јединства. Казна се знала - Голи оток. Радета Жигића ту и убијају. Ћаница се после вишегодишње робије враћа на свој Кордун и живи у самоизолацији, све до 1991. године, када са породицом одлази у Шабац, где умире три године касније. Душко Бркић је окончао живот пре десетак година, у Београду. У обрачуну са овом тројицом тада угледнијих Срба, нажалост, предњачили су Срби, комунисти из Хрватске, потпомогнути најутицајнијим руководиоцима из Београда.
КАДРОВИ ЗА ОДБРАНУ ЗЕМЉЕ
Председник Српске академије наука и уметности Александар Белић је, препоручујући се новим властима, врху ЦК КПЈ јавио како се у "разним круговима" у Београду коментарише кадровски састав Комисије за обнову земље и Повереништва за трговину и индустрију:
- И најнижи чиновници у Комисији и у Централном статистичком уреду већином су Хрвати и Словенци.
- У Повереништву за трговину и индустрију сви су са већим положајем Хрвати: Херцигоња, Љубичић, Ломпар, Булић, Ковач и Словенац Павичић.
- На челу Државне управе народних добара: Златарић (Хрват) и још шесторо Хрвата, петоро Срба, три Словенца, један Македонац и четворо Црногораца.
У најужем руководству КПЈ неко је на врх прве странице овог документа својеручно написао: "Ове је примедбе доставио Александар Белић као мишљење, замерке и разматрање разних кругова и појединаца у Београду".
Иван Миладиновић
Вечерње новости
13.9.2015.